Moje si more, još pamtim nebo u očima

dobro znaš svaku reč, svaki znak, kako najlakše, najbrže, najslađe reći "odlazim"


28.05.2017.

maj6

Da ne zaboravim:
crvena ruža i žuti tulipan. Jer je moj kk.

27.05.2017.

maj5

Tačno godinu dana se nismo čuli. Viđali smo se onako, u prolazu. Nekad izgovarali ono stidljivo Ćao, a nekad okretali glavu jedno od drugog. Uglavnom ovo drugo, mada ne znam tačno zbog čega. Nismo se nikad posvađali, ni ružnu riječ jedno drugome uputili, samo mi je jednom dok smo sjedili na drvenom stolu ispred vikendice rekao da se previše brine o meni i da to ne ide na dobro. Pitala sam ga je li to to, šutio je. Znala sam da jeste i tu noć smo se na rastanku malo duže grlili, nekoliko puta se vraćao i govorio mi da se čuvam, a onda je sjeo u autu i otišao, i ja sam znala da je gotovo. To mi je bilo uredu, znala sam da je to jedino ispravno i najbolje za oboje. Slagala bih kada bih rekla da sam u ovih godinu dana često mislila na njega - nisam. Jebi ga, izdešavale su se neke druge stvari i pojavile su se neke druge osobe, tačnije osoba, koja mi je više razdrmala život i svijet. Ali u ponedjeljak su one pjevale jednu zabranjenu pjesmu i odmah mi je u glavi bila slika naših isprepletenih prstiju, moje glave na njegovom krilu i Ti si moje mače. U utorak sam se gušila od polenske alergije i samo željela umrijeti, a onda usred toga sam se sjetila one rečenice našeg najboljeg druga da bi naše dijete sigurno ili umrlo od napada alergije na polen ili od povraćanja od alkohola. A noćas.. Noćas sam mu čula smijeh. Bože dragi.. Prepoznala bih ga uvijek. I uvijek kad čujem njegov glas sjetit ću se koliko sreće u životu mi je donio. Tačno je ono, ljude koje sam nekada voljela volim i danas, iako prelazim na drugu stranu ulice da ih izbjegnem.

16.05.2017.

14. maj

Veliki praznici su mi mirisali
Na velika nedostajanja.
Veliki datumi su u meni budili
Još veću melanholiju,
Davno zaboravljenu tugu,
Satirično opisanu
Kroz par drskih godina
I odbačenu,
Kao da nije nešto moje.
A koliko je samo bilo moje!
Histerija mojih vapaja
Kružila je kroz dimove
Na pola izgašene cigarete.
Prepuna pepeljara,
A previše prazna duša.
Nasmijana lica i gužva.
Skup komičara oko mene.
Ja živim svoju dramu.
Svoju tragikomediju
Na ovoj pozornici ludila.
Voajer u sopstvenom životu.
Rastrgnuta, dio po dio
Davavši se svakome,
Malo po malo.
Na samom kraju
Te bijednosti,
Ostadoh u okrilju
Gospođe Samoće 
Koja mi pjeva uspavanke
U ranjenim noćima.
Veliki dani podsjećali su me
Na skrivene emocije
I zagrljaje kojih nema.
Hladan aprilski dan
I jedno dugo čekanje
Ode u beskonačnost.


https://68.media.tumblr.com/07eda7a87e16c6b8432743eb55ccbdc5/tumblr_n6plz7x2SM1rks5xoo1_500.jpg

Maja Babović

07.05.2017.

nedjelja, 7.

Hodale smo po S. k'o izgubljene. Za razliku od prethodnih dana, kupile smo sok od narandže, gumene bombone i Franckov čips od paprike.

Ako počneš plakati, i ja ću.. - rekla sam joj dok smo čekali red na kasi.

Nismo plakale. Taj dan ne.

Možda bi bilo lakše da jesmo. Da smo se isplakale tu, na stepenicama ispred S. Možda bi život bio lakši da sam otrčala, da sam ispunila obećanje. Da nisam bila pizda, možda se sad ne bih pitala šbb-kbb i možda, samo možda bi sve bilo okej.

Nikad nećemo saznati.

07.05.2017.

subota, 6.

Poslije litra vodke i jeftinih piva iz plave limenke, hiljadu i jedne komplilacije i svađe, dva-tri emotivna sloma, kad smo sve ispratili i otjerali, ostali smo samo mi. Ne sjećam se detalja, ne sjećam se skoro ničega što se dešavalo. Jedino čega se sjećam je zvuk njihovih glasova koji se stapa u jedan, narkomanskih pjesmica i trenutka kad spuštam glavu na njegova prsa. Srce mu je lupalo jako, ljubio mi je kosu, i sve me više pritiskao uz sebe. Pretvarali smo se da sutra ne postoji, da nas za nepuna 24 sata neće dijeliti gradovi, ljudi, okolnosti.. Pretvarali smo se da ne znamo da je kraj, da je predstava završena a da repriza neće postojati. Bili smo mi, i ništa više nije bitno. Nedostaje mi taj osjećaj, nedostaje mi imati nešto toliko vrijedno da ništa i niko više nije bitno.

05.05.2017.

petak, 5.

Sto posto? - pitala sam.
Sto posto. - odgovorio si i privukao me u zagrljaj, poljubio me u kosu i još jednom snažno zagrlio. Sve je isto, znaš? Pola života bih dala da vratim tu noć. Pa i da preživim sav bol koji sam osjetila kasnije, samo još jednom da se osjetim živom. Samo još jednom da ti vjerujem. Nedostaješ mi.

Moje si more, još pamtim nebo u očima
<< 05/2017 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031